𝐔𝐥𝐨𝐠𝐚 𝐩𝐨𝐥𝐣𝐨𝐳𝐚𝐬̌𝐭𝐢𝐭𝐧𝐢𝐡 𝐩𝐨𝐣𝐚𝐬𝐞𝐯𝐚 𝐮 𝐮𝐛𝐥𝐚𝐳̌𝐚𝐯𝐚𝐣𝐮 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐞𝐝𝐢𝐜𝐚 𝐤𝐥𝐢𝐦𝐚𝐭𝐬𝐤𝐢𝐡 𝐩𝐫𝐨𝐦𝐞𝐧𝐚.

Procenjuje se da erozija vetrom godišnje odnese oko jednu tonsku masu zemljišta sa svakog hektara. Ovo znači da svaki poljoprivrednik gubi jednu tonu najfinijeg i najplodnijeg površinskog sloja, kao da je izgubio jednu tonu najskupljeg đubriva.

Postoji mnogo razloga zbog kojih su poljozaštitni pojasevi važni za poljoprivredu:

• štite obradivo zemljište od eolske erozije (erozije vetrom) i time čuvaju zemljište od gubitka humusa,
• utiču na pravilnije raspoređivanje snežnih nanosa i ublažavaju vremenske nepogode,
• povećavaju prinose poljoprivrednih kultura,
• regulišu mikroklimu i čuvaju vlagu,
• sprečavaju širenje zagađenja kao barijere koje zadržavaju višak hraniva i kontaminanata, štiteći okolno zemljište i vodotoke,
• služe kao stanište divljim životinjama, koje se često hrane glodarima, i povoljno utiču na biodiverzitet,
• pružaju neophodan hlad za stoku na ispaši,
• predstavljaju stanište za polinatore,
• pozitivno utiču na estetski doživljaj predela.

Uspostavljanje novih poljozaštitnih pojaseva predstavlja dugotrajan proces, zbog čega je važno da sačuvamo postojeće. Potrebno je da prema njima postupamo domaćinski, jer oni predstavljaju čuvare plodnosti naših njiva i garanciju budućnosti naše poljoprivrede.

Zemljište je deo žive prirode.

Zemljište je najsloženiji deo prirode. Sastavljeno je od vode, vazduha, mineralne materije i živih organizama. Zemljište vrvi od života, ono je dom čak četvrtine svih živih vrsta na planeti. U jednom gramu zdravog zemljišta ima više živih bića nego ljudi na celoj planeti. Danas je samo 1% zemljišnih organizama poznat nauci, a preostaje da „otkrijemo“ još 99% tog blaga, pre nego što zauvek nestane.

Mikroorganizmi u zemljištu omogućavaju kruženje materije u prirodi. Ako očuvamo zemljište i život u njemu, velika je šansa da ćemo očuvati i ceo sistem na planeti!

Zemljište može doprineti ublažavanju i adaptaciji na klimatske promene.

Zemljište može značajno pomoći rešavanju problema efekta staklene bašte, kada bismo preduzeli globalne mere da se ugljenik sačuva (zarobi) u zemljištu, u obliku organske materije (humusa), umesto da se otpušta u atmosferu kao ugljen-dioksid. Organskog ugljenika ima više u zemljištu, nego u atmosferi i vegetaciji zajedno, ali degradirana zemljišta otpuštaju više ugljen-dioksida nego što ga čuvaju, a to može poništiti sve druge uštede CO₂ iz energetskog sektora.

Preduzmimo mere za očuvanje organske materije u zemljištu, tako što će ono biti pod stalnom vegetacijom ili ostacima vegetacije!